СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ

Остружнички јунаци који су задужили Србију

После непуне године дана, од завршетка Балканских ратова јуна месеца 1914. године, почео је нови, страшнији и тежи - Први светски рат. Тек што се одложило оружје и ратници вратили домовима и прионули да среде запуштену земљу, са још неисцељеним ранама, опет се плуг заменио пушком - требало је бранити слободу и част свога народа и отаџбине. Како је Остружница била на међи тадашње Србије и Аустро-Угарске монархије, налазила се у зони ратних операција. Зато су многе породице напуштале своја огњишта ( као и у Кочиној крајини и несретне 1813. године ) и са најнужнијим стварима и нешто стоке бежали дубље у Шумадију.

Међутим, после коначне окупације Србије 1915. године, оно што је остало живо враћало се на стара огњишта. Окупатори су мобилисали све мушкарце способне за рад и депортовали у Аустрију и Мађарску, да раде на велепоседничким имањима и фабрикама. У селу су остали само изнемогли старци, жене и нејака деца. Осим тога и запрежну стоку су окупатори отерали у своју земљу. Месна окупаторска власт је у своје магацине прикупљала све пољопривредне производе за своју војску, а мештани су добијали месечно само по СЕДАМ килограма кукуруза по члану породице. Пољска окупаторска жандармерија је стого контролисала да не би сељаци ноћу обрали неки џак кукуруза или сноп пшенице. Ко би био ухваћен, кажњаван је затвором и батинама.

У сеоској механи био је смештен сав пољопривредни алат који је у радној сезони свако јутро по списку дељен девојкама, женама и нејаким дечацима, да би под надзором жандарма ишли на рад у поље. За недолазак на рад, кажњавани су батинама и затвором. Окупатори су чак и школску децу терали да беру коприве од које су правили одела за своју војску. Међутим, и поред терора, хапшења, беде и глади, село је било компактно и јединствено. Трпели су, гладовали и надали се слободи која је ипак дошла после четворогодишње окупације".